U teoriji novinarstva postoji i trostruka podela na:
- FAKTOGRAFSKEforme – vijest, izvještaj, klasični (pitanje – odgovor) intervju
- ANALITIČKE– članak, uvodnik, kolumna, komentar i male forme poput bjeleške, i dijelom umetničke kritike
- BELETRISTIČKE– feljton, reportaža, crtica, satira, kozerija, karikatura i opet, umjetnička kritika
Poslednjih godina se forsira i interpetativno novinarstvo, kao oblik izražavanja koji podrazumijeva „begraund“ odnosno pozadinu događaja. Kako se samo novinarstvo mijenja (štampa, pod pritiskom interneta, naročito), tako se mijenjaju i oblici novinarskog izražavanja u praksi – NIKO više nema vremena za preopširne analize, tekstove koji „guše“, sve postaje „dajžestirana“ verzija, u želji da se se dobije (zbog same prirode medija nepravedna) borba sa radijom, televizijom, i internetom.
Osim vijesti i izvještaja (uglavnom), svi ostali oblici mogu i najčešće se bitno razlikuju u praksi od onog „školskog“. Ovo, u principu, iako može na početku da frustrira, i nije neki problem, jer su same podjele, i konkretne forme mnogo više dio teorije informacija i naučnog pristupa komunikologiji, te u tom smislu značajni (dakle, kao analiza i smještanje informacija u komunikacioni kontekst), nego što znače onima u redakciji.
Ali, uvek volim da kažem da je bolje ako nas radoznali duh „natera“ da svoje zanimanje shvatimo ne kao novinarski zanat, već kao – KOMUNIKOLOGIJU.Tako ćemo se izdići iznad pukih „zanatlija“ koji odrađuju posao i biti ono što treba da budemo – profesionalni komunikatori (ovoj temi moraću da posvetim poseban tekst) . I ne samo to, ući ćemo u čarobni svet gde je informacija SVE, a igra rečima najlepši način da se igramo (znam da zvučim pomalo naivno, ali da nije tako, odavno bih promenila profesiju).
Tako je i sa novinarskim formama. Kad jednom dobro naučite šta je „lid“ – glava vesti, onih čuvenih 5 +1 W – (KO; ŠTA, GDE; KAD; KAKO, plus ZAŠTO, koje nam daje kontekst), nije toliko bitno na koji način ćete dalje slagati tekst. Jer, čitalac je u prvom pasusu (poželjno rečenici!) dobio NEOPHODNO i dovoljno.
U teoriji informacija, informisanje se svodi na proces slanja i primanja poruke preko kanala i na osnovu definisanog koda. Da ne smaram mnogo teorijama, koga zanima naći će i pročitati (a nešto od preporuka za literaturu naći ćete i na kraju ovih tekstova). Poenta je da su novinari neka vrsta posrednika između izvora informacija i krajnjeg primaoca – a način kako se prenosi (vrsta medija, žanr, forma) je u stvari kod.
