KLASIFIKACIJA INTERVJUA
Klasicna metodologija klasifikacije intervjua svrstava intervjue u tri velike grupe koje ĉine
klasicni intervju (važne liĉnosti i pitanja se dostavljaju ranije), kombinovani intervju (intervjuportret, intervju-profil, intervju-reportaža) i improvizovani intervju (bez pripreme, iznenadni razgovor, izvan studija, samo u elektronskim medijima).
U ovu podjelu ugrađena su tri kriterijuma ali ne istovremeno za svaku kategoriju: naĉin pripreme, liĉnost koja gradi temu i mjesto intervjua.
Osim toga prema cilju i sadržini svi prethodni intervjui mogu biti:
- politicki
- privredni
- kulturni
- sportski
- razgovor sa ĉovjekom sa ulice, intervju sa zainteresovanom liĉnošću,
- intervju sa liĉnošću koja je interesantna za ĉitaoce ili slušaoce i važan ili znaĉajan intervju (najkompetentnija licnost).
Razlikujemo:
1) Intervju sniman povodom najnovije vijesti – kratak, odmah se prelazi na događaj povodom kojeg se “uzima” intervju i postavljaju kratka i konkretna pitanja na koja se traži direktan odgovor.
2) Informativni – može biti i opširniji, u ovom tipu intervjua se može predviđati šta bi moglo da se dogodi ukoliko se ne preduzmu odreĊene radnje, opisuje tok događaja. Uĉesnici u intervjuu mogu biti i oĉevici, ali i novinari koji su se našli na licu mjesta.
3) Istraživaĉki – zadatak novinara je da intervjuom prodre u suštinu događaja, da zaviri izaslužbenih izjava za štampu, radio i televiziju i da auditorijumu pruži priĉu o onome šta se zaista dogodilo i šta je prouzrokovalo događaj.
4) Isljednicki – uvek postoji opasnost da informativni intervju preraste u isljedniĉki. Toga se treba posebno ĉuvati. Novinaru je cilj da dođe do prave informacije, a ne da umjesto isljednika,istražnog sudije i javnog tužioca ispituje, a umjesto sudije donosi presude.
5) Interpretativni intervju može biti (a) reakcija na događaj (intervjuišu se uĉesnici koji govore pozitivno/negativno o onome što se zbilo); (b) analizira se događaj (struĉnjaci koji nisu neposredni uĉesnici govore o sliĉnim zbivanjima, generalizuju uzroke i posljedice itd).
Klasifikacija intervjua na osnovu kriterijuma pripremljenosti intervjuera na osnovu ove klasifikacije intervjui se dijele na:
– Nepripremljen
– polupripremljen i
– pripremljen intervju.
Nepripremljen intervju je onaj za koji se prethodno nisu dogovorili IR i IE. Novinari se za ovaj tip intervjua odluĉuju uglavnom u ekscesnim ili izvanrednim situacijama i rade ga sa javnim licnostima koje su uĉestvovale u takvim događajima on je veoma slican izjavi. Razlikuje se po tome što IR u montaži kasnije ipak odluĉi da ostavi na snimku za emitovanje svoja pitanja.
Polupripremljeni intervju je unaprijed dogovoreni intervju. To je najĉešća forma. Prije intervjua sagovornici (IR i IE) se dogovore o temama o kojima će biti rijeĉ i svaki se za sebe prije intervjua priprema.
Pripremljen intervju podrazumijeva ne samo dogovor između IR i IE prije intervjua već i zahtjev IE da mu se ranije pismeno dostave sva pitanja koja će u intervjuu biti postavljena. Obiĉno ovaj tip intervjua
zahtijevaju javne liĉnosti koje neće da dovedu u pitanje svoj, pažljivo građen, pozitivan imidž.
Danas u vrijeme internetskih komunikacija IR i IE intervju za novine prave pomoću raĉunara nalazeći se istovremeno na razliĉitim mestima, komunicirajući tako što IR ukucava pitanja u svoj raĉunar, a IE mu odmah pismeno odgovara na svom racunaru.
REPORTAŽA
Repotaža je najzahtjevniji i najsloženiji novinarski žanr. Ona događaj ili pojavu donosi kroz priĉu i odraz je doživljenosti autora. U osnovi reportaže leži vijest (report = izveštaj). Ono što reportažu ĉini umjetniĉkom medijskom formom jeste umjetniĉko saopštavanje i povezivanje podataka i ĉinjenica.
Za razliku od komentara reportaža ne smije otvoreno da djeluje ubjeđivaĉki, niti je mobilizatorska. Njena funkcija je da izazove emocije aditorijuma prema mnogo razliĉitih subjekata koji obiĉno uĉestvuju u reportaži. Reportažu najĉešće ĉujemo ili vidimo na radiju ili televiziji bilo kao direktni prenos događanja (npr. otvarenje Olimpijskih igara) ili kao pripremljenu koja se postupno stvara u studiju (npr.reportaža o crnogorskim sportistima koji su sudjelovali na olimpijskim igrama).
U novinama ćemo najĉešće naići na putopisnu reportažu.
Zahtijeva vrlo temeljite pripreme, budno učešće u događanju i detaljno zapažanje istih.
Pravog reportera odlikuje velika spretnost u umijeću prenošenja događaja ili pojave u oblikudinamiĉne priĉe. Dobra reportaža bi trebalo da sadrži kompozicione elemente dramske radnje:
uvod, zaplet, uspon, kulminaciju, pad, rasplet i na kraju poruku/pouku, ali ne moralizaciju ili naravoucenije.
U uvodu najavljujemo i određujemo temu o kojoj pišemo, u zapletu se ulazi u problem priĉe, u kulminaciji se stvara napetost u išĉekivanju najbitnijeg u događaju, u raspletu ili obrtu se razrješava zaplet, a u poruci se završava priĉa. Tematski reportaža može biti iz najrazliĉitijih podruĉja života (ratna, socijalna, iz Ċaĉkog i studentskog života…) i u povodu najrazliĉitijih događanja (neke nesreće, sportskog događaja, obilježavanja godišnjice).
Opasnost kod reportaže je da se ne ode u patetiku ili melodramu.
Novinska reportaža može biti kombinovana fotografijama. Ukoliko dominiraju uspješno snimljene “life” fotografije sa nekog događaja, a tek ispod njih je prije komentar, onog što je fotografija u trenutku zabilježila, nego novinarski tekst, rijeĉ je o foto-reportaži.
PRIKAZ
Prikaz je informativna novinarska vrsta koja objektivno opisuje mrtve stvari (izumi, naprave, knjige i sl.) bez liĉnog stava novinara. Pišemo li prikaz knjige, navest ćemo ono što knjiga sadrži, o ĉemu piše, ponešto o autoru, njegovu dotadašnjem radu.
Ostajemo potpuno objektivni. Prikaz mora biti sadržajan, potpun, iscrpan, tako da ĉitaoci mogu dobiti približno taĉnu sliku o predmetu koji se prikazuje. Ako se prikazuje umjetniĉka izložba, onda bi njegov krajnji cilj bio da ĉitalac posjeti izložbu.
OSVRT
Ako pišemo osvrt na neko umjetniĉko djelo (npr. na pozorišnu predstavu), kao i u prikazu pisaćemo o sadržaju, glumcima, režiji… Međutim, mora postojati neki detalj (npr. scenografija ili muzika u predstavi) na koji ćemo se posebno osvrnuti, kojem ćemo dati nešto više prostora (recenica), iznijeti više detalja. Možemo se osvrnuti i na rijeĉi nekoga govornika ili neki neoĉekivani događaj. Važno je naglasiti kako u osvrtu iznosimo i svoje stavove, liĉnu ocjenu te dijelom i komentarišemo ono što se dogodilo. Zato nekada osvrt nazivamo i komentarom.
Njegova osnovna karakteristika je da on stoji kao prelazni žanr između tzv. deskriptivnog i analitiĉkog novinarstva. Naime, za razliku od ĉistog događaja osvrt sadrži ocjenu, odnosno subjektivni stav novinara.
BILJEŠKA
Bilješka je literalizovani oblik i podvrsta osvrta. Bilješka je informacija o nekoj novosti, vrsta kraćeg napisa kojim se prikazuju neki rezultati nauĉnog istraživanja ili neka novost iz svijeta nauke ili književnosti. Novinar može zabilježiti bilo koji zanimljiv, neobiĉan ili pouĉan detalj na koji je naišao (npr. rezultat istraživanja iz genetike), a da pritom ne ulazi dublje u problematiku.
RECENZIJA
Recenzija je ozbiljni prikaz knjige ili literarnog djela. Dublje se osvjetljavaju temeljne karakteristike knjige te se tako olakšava ĉitaocu njegov susret s istom. Recenzija zato ima ulogu vodica citaocima u svijetu nauĉne i umjetniĉke literature, kako bi se ljudima pomoglo da izbjegavaju šund, kiĉ i manje vrijedna djela, a ona vrijedna i teža da lakše razumiju. Recenzije ne može pisati novinar poĉetnik, jer ona traži veće iskustvo, solidno obrazovanje, poznavanje
naucne aparature i argumentacije, te dobar stil.
KOMENTAR
Komentar je zajedniĉko ime za niz analitiĉkih i angažovanih žanrova kojima novinarstvo ostvaruje svoju najvišu izražajnu vrijednost. Osnovni znaĉaj komentara je tumaĉenje, objašnjavanje onoga što se površinski ne vidi. Za komentar bitna je dobra argumentacija i snažan jezik. Smatra se najsloženijim novinarskim žanrom i uvijek ima, bilo pozitivan bilo negativan,ubjeivacki predznak.
Uobicajeno je da komentar u novinama bude relativno kratak, do 84 reda a u elektronskim medijima do 2 minuta. U središnjem dijelu komentator stvara zaplet. Ređa argumente za i protiv iznesenih teza u uvodu.
Navodi podatke, ĉinjenice (mogu biti društveni odnosi, uzrok pojave koji treba pronaći, odgovornost koju treba taĉno utvrditi) poredi i objašnjava. Važno je da nema mnogo opštih mjesta i da se sve što je opštevažeće odnosi na nešto ili nekog konkretno. U suprotnom sve samo prazna prica. U ovom dijelu dolazi do izražaja komentatorovo znanje, opšta kultura i dobra obaviještenost. Ovim dijelom pridobija auditorijum za svoje stavove. Zakljuĉak komentara može imati samo jednu efektnu reĉenicu ili cio paragraf, ali ne više. Dobro je da je kategoriĉan, jasan,može biti i aforistiĉan ukoliko autor ima afiniteta prema toj formi izražavanja, ali ne na silu duhovit, jer to ubija svaki komentar.
Najgore je kada komentar niti osuđuje, niti pohvaljuje već je nedefinisan u svom stavu.
KRITIKA
Kritika (grĉ. kritein= suditi, prosuđivati) je žanr gotovo identiĉan komentaru, ali se uglavnom uvriježila praksa da se kritikom nazivaju komentari iz podruĉja umjetnosti i kulture u užem smislu, pa se danas pišu pozorišne kritike, literarne kritike, muziĉke kritike itd. Kritika je struĉna djelatnost, pa je zato potrebno da novinar bude veoma obrazovan u podruĉju one umjetnosti o kojoj piše kritike.
ČLANAK
Ĉlanak takođe ulazi u red komentara i kritika jer i on objašnjava, ali na podruĉju nauke i tehnologije. Ĉlanak mora imati dobru strukturalnu nauĉnu aparaturu i argumentaciju, dokazivati ili pobijati. Vrlo je pouĉan, posebno kad je rijeĉ o novima izumima, lijekovima, patentima.
ESEJ
Esej je graniĉni žanr koji dijeli i spaja novinarstvo s književnošću i naukom.
FELJTON
Feljton ima velike sliĉnosti sa esejom. On je tipiĉno impresinonstiĉki oblik izražavanja, pa je lagan, zanimljiv, zabavan i pun efekata. Uvijek mora imati svoju poentu ili neki drugi završetak
u kojem se nalazi temeljna poruka. Za razliku od ostalih žanrova, feljton je najĉešće u nastavcima.
SAOPŠTENJA (KOMINIKE)
Posebnu vrstu izveštaja ĉine saopštenja (kominike). S pravom bi se moglo raspravljati da li je zaista rijeĉ o podvrsti izvještaja ili izjave. Saopštenje “izdaju” zvaniĉne institucije što znaĉi da se saopštenja ne proizvode u redakcijama nego ih redakcije dobijaju uz zahtjev da se objave tako kako su napisani, ĉega se redakcije strogo ne pridržavaju.
Saopštenja izdaju na primjer ministarstva vlada, zatim politiĉke partije, razne druge organizacije, asocijacije, udruženja gradana kada žele da saopšte javnosti svoj stav, mišljenje, da odbace neĉije tvrdnje, ili se ograde od trenutno važeće programske ili politiĉke linije, da izvijeste o zakljuĉcima zatvorenih sastanaka za javnost.
U medudržavnim odnosima, posebno posjetama saopštenja su danas uobicajen, mada ne najbolji, naĉin komuniciranja sa javnošcu. Kada je spoljna i unutrašnja politika puna kontroverzi broj saopštenja raste. Saopštenja predstavljaju “zajedniĉki” stav koji daje “kolektiv”, a izjavu za javnost daje individua u ime “kolektiva”.
Saopštenja su obiĉno posebno markirana u na primjer nadnaslovu sa ijeve strane: ili tekstualno ili grafiĉki tako da ĉitaoci mogu jasno da razdvoje novinarske od nenovinarskih tekstova.
U audiovizuelnim medijima takođe se posebno istakne u tekstu koji ĉita spiker (neutralni, oficijelni govornik) da je rijec o nenovinarskom tekstu.
Saopštenja se pišu, posebno ona koja govore o medudržavnim odnosima, veoma biranim, protokolarnim jezikom. Takva saopštenja bez konsultacija sa spoljnopolitickim komentatorima u redakciji ne bi trebalo skraćivati.
SKICA (kratka istinita priča)
Smatra se kao kratka reportaža. U skici se tretira jedna epizoda, jedan događaj preko beletristiĉkih sredstava izražavanja, drukĉije od reportaže koja može imati nekoliko epizoda ili događaja.
U kompozicionom smislu, isto je što i reportaža, ali su ovdje svi elementi maksimalno zgusnuti. Uvod je sa malo rijeĉi, onda se daje događaj, iz kojeg proizilazi zakljuĉak – poenta.
STRUKTURA NOVINARSKE REDAKCIJE
Hijerarhijska struktura novinarske redakcije je kompleksna i sastoji se iz sljedećih segmenata:
- GLAVNI UREDNIK
Glavni urednik donosi sve odluke, on odgovara za sadžaj medija koji uređuje.
Glavni urednik mora imati razumijevanja za timski rad, podsticati saradnike na djelovanje i biti dobar organizator.
- ZAMJENIK I POMOĆNICI GLAVNOG UREDNIKA
Zamjenik je osoba koja zamjenjuje glavnog urednika u njegovoj odsutnosti.
Pomoćnici glavnog urednika vode poslove u noćnoj smjeni ili u pojedinim sadržajnim cjelinama.
- UREDNICI RUBRIKA
Većina uredništva organizovana je prema rubrikama. Na ĉelu svake rubrike je urednik i on u potpunosti odluĉuje o svemu što se zbiva unutar njegove rubrike. Oni određuju ko će koji dio posla uraditi, šalju novinare na zadatke, raspoređuju podruĉja koja će pratiti i kako će izvještavati o događajima koja pokrivaju.
- REDAKTORI I LEKTORI
Svaki tekst mora se prije objavljivanja proĉitati, ispraviti, korigirati i lektorirati.
Redaktor je novinar koji ĉita i koriguje tekst s novinarskog aspekta – pazi na to je li glava teksta odgovarajuća, kakva je struktura teksta, je li argumentacija odgovarajuća, jesu li podaci usklaĊeni, ima li kontradikcija i sl.
Lektori ispravljaju jezicne greške, tj. pravopisno, gramatiĉki i stilski dotjeruju tekst.
Nakon eksperimentalnog otiska, novine se vraćaju na provjeru i korekturu. Korektor obavlja tehniĉke ispravke – gleda slova, tekstove ispod slika da ne bi došlo do zamjene ili pak ispravlja pogreške koje su promakle redaktoru i lektoru.
- NOVINARI
Novinari su najbrojniji zaposleni u svakoj redakciji. Njihov zadatak je prikupljanje podataka, istraživanje i izvještavanje.
