DIREKTAN PRENOS
Suština, odnosno komparativna prednost nad ostalim, elektronskih medija je da su prisutni na događaju i da “događaj dovode u kuću slušalaca i gledalaca”. Direktan prenos je u suštini kompletan izveštaj o događaju.
Tada se medijsko vrijeme i vrijeme događaja podudaraju. Nema sažimanja ukoliko se događaj prenosi u celini, mada nije neuobičajeno da se prenose samo neki njegovi djelovi ili da se novinari javljaju direktno u program sa događaja objašnjavajući šta se odigrava uz manje inserte audio ili audiovizuelne.
Nije svaki događaj za direktan prenos. Informativna vrijednost događaja, zatim njegova radiofoničnost ili televizičost su osnovni parametri koji “događaj” kvalifikuju za direktan prenos.
Direktan prenos podrazumijeva:
uključenje reportera nekoliko minuta prije početka događaja koji će slušaocima i gledaocima objasniti povod događaja, njegovu suštinu, učesnike, dati ukoliko je to potrebno neke brojčane podatke itd.
Radio-reporteri će opisati mesto događaja i druge vizuelne elemente koji su važni da bi slušaoci mogli da se užive u cio “spektakl”.
Zadatak TV reportera na samom početku nije umnogome manji. Oni mogu da upadnu u tipičnu grešku prepričavanja elemenata koje gledaoci vide. Uvodnik u TV prenos stoga zahtjeva od reportera da ponudi gledaocima set podataka važnih za događaj koji su im nepoznati.
Reporteri bi trebalo da pripreme barem trostruko više arhivskog materijala za uvodnik direktnog prenosa jer se nikada ne zna da li će događaj zaista početi na vrijeme. To posebno važi za radioreportere jer zna se “radio ne sme da ćuti ni nekoliko sekundi”.
Većinu uvodnika u direktan prenos reporteri bi trebalo da napišu (bez obzira na iskustvo, rutinu, poznavanje materije) što ne znači da u toku samog prenosa taj unapred pripremljeni tekst ne treba da “osvežavaju” elementima događaja čiji početak se pred njihovim očima priprema.
Uobičajeno je da se prati ko od poznatih ličnosti dolazi da prati događaj, kako se sami učesnici pripremaju za početak.
Ukoliko redakcija obezbedi 2 reportera uobičajeno je da je jedan na samom mjestu događaja i pokušava da “dobije” izjave učesnika o njihovim očekivanjima, a drugi je u reporterskoj kabini određenoj za direktne prenose.
Taj model je mnogo bolji jer omogućuje kombinovanje, bolju pokrivenost događaja i veću atraktivnost prenosa. Takođe, mnogo je lakšereporterima da rade u paru jer su rasterećeniji i mogu bolje da reaguju na sve nepredviđenosti događaja.
(b) U toku samog događaja od reportera se zahteva ozbiljna koncentracija i povremena uključivanja. Prije svega na licu mjesta mora da odluči kada i sa kojim intervencijama će se uključiti u objašnjavanje događaja, interpretaciju onoga što je na “sceni” (bilo da je reč o sportskom takmičenju, koncertu, sednici skupštine, svečanoj akademiji, mitingu).
Zatim mora procijeniti koliko dugo će to uključenje trajati i šta mu je cilj.
Kada je riiječ o prenosu sportskog događaja na radiju reporteri su stalno angažovani u opisivanju situacija. To je veoma zahtjevan posao. Reporteru se može olakšati tako što će imati stručnog savetnika pokraj sebe koji će komentarisati pojedine situacije na borilištu i procjenjivati ishode. Kroz dijalog prenos dobija na dinamici. Dobri reporteri su oni koji ne upadaju u jezičke stereotipe (“kosooki majstori celuloidne loptice sa dalekog istoka”, “delfini u plavim kapicama”, “naši plavi momci”, “dok je lopta u vazduhu rećiću koji su igrači danas na terenu”, “naš mlađani Ćirić pliva kao foka”, “pleše s vetrom u leđa”, “majstori pod obručima”).
Odjava prenosa. Nakon što se događaj završio reporteru je zadatak da unajkraćem rezimira događaj. Ukoliko postoje 2 reportera to je i prilika za “uzimanje” izjava od učesnika i kratko komentarisanje onoga što se dogodilo.
Radio reporter će na kraju odjaviti ekipu koja je obezbeđivala direktan prenos. Nikada se ne sme smetnuti s uma da je direktan prenos zaista timski rad i svaki član tog tima je od neprocenjivog značaja, bilo ko da pogreši posledice snose svi, ali i zadovoljstvo uspeha treba podeliti sa svima.
Reporteri bi trebalo da pripreme rezervni tekst, ne samo za početak i kraj prenosa, već i za njegov tok. Za to im mogu dobro poslužiti arhive, statistike, interenet. Što više podataka i zanimljivosti vezanih za ličnosti koje učestvuju u događaju ali i sam događaj to je prenos atraktivniji. Nikada se ne bi smeli osloniti samo na sopstvenu elokventnost i domišljatost. Važno je unaprijed smisliti i zapisati dobre rečenične obrte za tipične i predvidljive situacije. Iskusni reporteri pišu sopstvene rječnike sintagmi i celih rečenica koje bi mogli jednog dana upotrebiti.
Direktan prenos je najzahtevniji vid izveštavanja i za njega je neophodna veoma temeljna priprema, izuzetna koncentracija, vežba, ali i amokontrola. Izvještači ne smiju biti navijači ni u jednom prenosu kako sportskom tako i političkom. Neutralnost je jedna od osnovih osobina dobrih reportera.
INTERVJU
Intervju je temeljni novinarski žanr prije svega u elektronskim medijima. Ujedno je to žanr kojim su se komunikolozi, lingvisti, sociolozi komuniciranja pa i psiholozi najviše bavili zbog kompleksnosti odnosa (interakcije) učesnika u intervjuu, pre svega intervjuera/IR i intervjuisane osobe/IE.
Učesnici u medijskom intervjuu su dobrovoljno pristali da auditorijumu iskažu šta znaju i za šta smatraju da su kompetentni. Intervju može biti i medijska mimikrija. On omogućava novinarima da se zaklone iza autoriteta u saopštavanju informacija koje ili ne poznaju dovoljno, ili nisu sasvim u skladu sa uređivačkom politikom.
Sva pažnja je usredsređena na direktne učesnike i osnovne elemente: pitanja i odgovori.
Klasični medijski intervju ima funkciju “da nešto novo saopšti i da to što saopšti – protumači na način kako to shvata intervjuisana ličnost”.
Intervjui su svrstani u tri velike grupe koje čine klasični intervju (važne ličnosti i pitanja se dostavljaju ranije), kombinovani intervju (intervju-portret, intervju-profil, intervju-reportaža) i improvizovani intervju (bez pripreme, iznenadni razgovor, izvan studija, samo u elektronskim medijima).
U ovu podjelu ugrađena su tri kriterijuma, ali ne istovremeno za svaku kategoriju: način pripreme, ličnost koja gradi temu i mjesto intervjua.
Mogu se uočiti tri osnovna kriterijuma za podjelu intervjua lako uočljiva svima i primenljiva na sve medijske intervjue: stepen pripremljenosti, mesto beleženja/snimanja i stepen uljudnosti IR.
I kriterijum: pripremljenost IR za intervju: nepripremljen, polupripremljen i pripremljen intervju.
II kriterijum: mjesto snimanja intervjua: studijski i terenski intervju.
III kriterijum: stepen uljudnosti IR prema IE: mlak, drzak i izazovan intervju.
I kriterijum: pripremljenost IR za intervju
Nepripremljen intervju je onaj za koji se prethodno nisu dogovorili IR i IE. Novinari se za ovaj tip intervjua odlučuju uglavnom u ekscesnim ili izvanrednim situacijama i rade ga sa javnim ličnostima koje su učestvovale u takvim događajima (elementarne nepogode, neočekivani
sportski uspesi, vanredne političke prilike i sl).
Polupripremljeni intervju je unapred dogovoreni intervju. To je najčešća forma. Prije intervjua sagovornici (IR i IE) se dogovore o temama o kojima će biti reč i svaki se za sebe pre intervjua priprema. Što je više pripremljen IR je spremniji da rukovodi intervju situacijom, da izbjegne zamke koje mu može postaviti IE, da ima spremljene kontraargumente. Isto važi i za IE.
Nepripremljeni i polupripremljeni intervjui, kada se rade za novine, uobičajeno je da se šalju IE-u na recenziju prije objavljivanja.
Pripremljen intervju podrazumijeva ne samo dogovor između IR i IE prije intervjua već i zahtev IE da mu se ranije pismeno dostave sva pitanja koja će u intervjuu biti postavljena.
Obično ovaj tip intervjua zahtjevaju javne ličnosti koje neće da dovedu u pitanje svoj, pažljivo građen, pozitivan imidž. Ovakvi intervjui u kojima IR uglavnom čita pitanja, prethodno napisana (pitanja pišu
specijalisti, urednici, stručna služba IE-a, ili institucija koju IE reprezentuje), nemaju dinamiku i izazovnost koju imaju prethodna dva tipa.
Za razliku od elektronskih medija u novinama je uobičajeniji ovaj tip intervjua jer ga priroda medija omogućuje. IR pošalje pitanja IE-u i IE pismeno odgovori na njih.
Navedeno ne znači da IR za novine nikada ne pravi, na primer, nepripremljeni ili polupripremljeni intervju snimajući ga na diktaafonu i kasnije transkribujući u pisanu formu, uz neminovna skraćivanja, ali i uvažavanja sagovornikovog stila.
Danas u vreme modemskih komunikacija IR i IE intervju za novine prave pomoću računara nalazeći se istovremeno na različitim mjestima, komunicirajući tako što IR ukucava pitanja u svoj računar, a IE mu odmah pismeno odgovara na svom računaru.
II kriterijum: mjesto snimanja intervjua
Studijski se odvija u instituciji elektronskih medija. Može biti emitovan “u živo”, ili snimljen, zatim montiran i kasnije emitovan. U novinama se može snimati na reporterskom kasetofonu u redakciji i tada ima slične karakteristike kao studijski intervju za elektronske medije.
Dobro pripremljen i realizovan terenski intervju se ne montira.
Autentičnost snimka ovakvog intervjua slušaocima/gledaocima može da stvori utisak prisutnosti na mestu događaja i doprinese radiofoničnosti, ili televizičnosti medijske prezentacije. Ovakvi intervjui mogu biti
veoma uspješni u medijskom smislu i ostvariti veliki uticaj na auditorijum.
III kriterijum: stepen uljudnosti
Odnos IR prema IE očituje se u organizaciji toka intervjua i tipa pitanja. Uočena su 3 osnovna modela intervjua prema tome kako se IR ponaša prema IE, u kojoj meri poštuje (Leechov) princip
učtivosti, (Griceov) princip kooperativnosti (oba prezentovana u celini u Dodacima na kraju
praktikuma) i načine (ne) uvažavanja imidža IE: mlaki, drski i izazovni.
Mlaki intervjui su neangažovani, uglavnom potpuno pripremljeni i kooperativni.
Nemaju unutrašnju “dramatiku”, niti zajedničkog izgrađivanja intervjua kroz interakciju IR i IE. Nema potpitanja, proširivanja i sužavanja teme na osnovu prethodnih odgovora. Najčešće IR čita pitanja, a IE odgovore. Auditorijum je nezainteresovan jer je sve unapred predvidljivo. Pitanja
novinara, ukoliko nisu unapred napisana, odražavaju nepoznavanje problematike (“Kažite nam nešto o tome?” ili “Čime se vi bavite?” ili “Kažite nam nešto što vas nismo pitali, a želeli biste da odgovorite?”).
Drski intervju odražava negativan stav IR prema IE, ili temi o kojoj se govori. U ovom slučaju novinari ne poštuju ni jedan od (Leechovih) principa učtivosti. Pitanja uvek sadrže netolerantnu leksiku, uključujući provokativne i ubeđivačke izraze. Cilj IR je da podacima koje navodi
neprijatno iznenadi IE i satera ga u ćošak. Drski intervju može IE odgovarajućom strategijom da okrene u svoju korist i stekne naklonost auditorijuma. IR, ukoliko pređe prag podnošljivosti
netolerantnog ponašanja prema IE, može da izgubi podršku i naklonost auditorijuma i svoj pozitivan imidž dovede u pitanje. Isto se može dogoditi i IE-u ukoliko na drskost IR-a odgovori
Izazovni intervju predstavlja neku vrstu dobre drame u kojoj naizmenično konverzaciju grade IR i IE birajući temu, reči i strategiju tako da zadrže pažnju auditorijuma od početka do kraja
intervjua. Tema intervjua može biti veoma neprijatna za IE, a da pri tome intervju ne prekorači granicu od izazovnog ka drskom.
Kod izazovnog intervjua IR poštuje (Leechov) princip učtivosti.
Veoma je korisna za praksu Bojdova klasifikacija intervjua te je stoga podrobnije razmatramo.
1) Intervju sniman povodom najnovije vesti – kratak, odmah se prelazi na događaj povodom kojeg se “uzima” intervju i postavljaju kratka i konkretna pitanja na koja se traži direktan odgovor.
2) Informativni – može biti i opširniji, u ovom tipu intervjua se može predviđati šta bi moglo da se dogodi ukoliko se ne preduzmu određene radnje, opisuje tok događaja. Učesnici u intervjuu
mogu biti i očevici, ali i novinari koji su se našli na licu mesta.
3) Istraživački – zadatak novinara je da intervjuom prodre u suštinu događaja, da zaviri iza službenih izjava za štampu, radio i televiziju i da auditorijumu pruži priču o onome šta se zaista dogodilo i šta je prouzrokovalo događaj. Za takav intervju novinar bi prethodno
trebalo da pretraži arhivu i
4) Isljednički – uvijek postoji opasnost da informativni intervju preraste u isledenički. Toga se treba posebno čuvati. Novinaru je cilj da dođe do prave informacije, a ne da umjesto isljednika, istražnog sudije i javnog tužioca ispituje, a umesto sudije donosi presude. Podsetimo da svi
novinarski kodeksi zabranjuju da se prije donošenja konačne presude čak i osnovano osumnjičeni u medijima tretiraju kao krivci.
5) Interpretativni intervju može biti (a) reakcija na događaj (intervjuišu se učesnici koji govore pozitivno/negativno o onome što se zbilo); (b) analizira se događaj (stručnjaci koji nisu neposredni učesnici govore o sličnim zbivanjima, generalizuju uzroke i posljedice itd).
6) Telefonski/glas naroda – anketiraju se slušaoci o tome šta misle o događaju. U ovakvim anketama voditelji bi trebalo da budu veoma precizni u postavljanju pitanja i obazrivi pri uključivanju slušalaca u program. Prije svakog uključivanja u direktni program trebalo bi
porazgovarati sa osobom koja se javila da se uoče motivi za javljanje. Može se i snimiti i izmontirati – o tome više u odeljku “anketa”.
7) Portret – za intervju se odabiraju uvek poznate ličnosti. Ukoliko je intervju za elektronske medije pri izboru osobe voditi računa o njenom načinu/sposobnosti pri komuniciranju sa javnošću (na primer da nema izrazitu govornu manu, da nije prespora u komuniciranju, da
nije sklona ekscesnom ponašanju….).
Pitanja postavljati ne o tome ŠTA rade već ZAŠTO to rade i KAKO su postali to što jesu. Intervjuer bi u takvim intervjuima trebalo pomalo da
oponaša psihijatra ili sveštenika na ispovedanju.
8) Emocionalni – proizilazi iz prethodnog. Uglavnom je to “mala topla ljudska priča/pojedinac u ‘buri’ događaja”. Kod auditorijuma treba da izazove emocije, saosećanja.
9) Zabavni – danas su uglavnom najprisutniji u novim medijima, puni su humora.
10) Izjava – ukoliko je neophodno da napravite intervju a to vam nikako ne polazi za rukom tada treba osobu pustiti da ispriča svoju priču bez vaših pitanja.
11) Iznuđeni – to je intervju koji određena osoba ne želi da da, a novinari moraju da ga dobiju.
Vrlo su kratki i često se završavaju sa “nemam komentara” – što je naravno komentar po sebi.
Ovakvi intervjui su najupečatljivi kada se odvijaju pred TV kamerama jer tada i odmahivanje rukom osobe, sakrivanje lica i slično predstavljaju svojevrstan “odgovor”. Uvijek se mora imati na umu da je intervju atak na privatnost. U posebno delikatnim trenucima
se intervjui niti uzimaju niti iznuđuju.
Priprema za intervju
(1) Upoznati se sa problemom koji je u središtu intervjua ili sa ličnošću koju bi trebalo intervjuisati;
(2) U odnosu na kontekst medija odrediti tip intervjua;
(3) Pribilježiti relevantne podatke i skicirati pitanja samo u tezama;
(4) Proveriti nekoliko puta podatke koji se odnose na intervjuisanu osobu i temu.
(5) Ostaviti dovoljno vremena da se stigne na intervju u tačno zakazano vrijeme;
(6) Prije nego što se krene na intervju treba proveriti svu potrebnu tehničku opremu (baterije, akumulatore za magnetofone, kasetofone, mikrofone i kamere…trake, tejpove…)
(7) Odeća intervjuera i cijele ekipe mora odgovarati mjestu intervjua i ličnosti koja se intervjuiše;
(8) Pre početka intervjua malim neformalnim razgovorom ‘razbiti’ tremu. Dok intervjuišete osobu gledajte u oči, ne vrtite se na stolici, ne mašite rukama. Ne simulirajte intervju prije snimanja (drugi put nikada nije tako uspješan intervju kao prvi put).
(9) Prije intervjua stvoriti prijateljsku i kooperativnu atmosferu time se nepoverenje sagovornika
poništava;
(10) Ne čitati pitanja niti dozvoliti intervjuisanoj osobi da čita odgovore;
(11) Slušati odgovore i na osnovu njih postavljati nova pitanja, ne slijediti isključivo skicu koju ste unaprijed sačinili.
(12) Ukoliko ste nesigurni napišite samo prvo i poslednje pitanje a ostala improvizujte.
